Nihad Filipović


Ned'o Bog goreg


        Inače, sve te generacije iza Drugog svijetskog rata, pa sve negdje do kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina dvadesetog stoljeća, rasle su u oskudici koječega. Nije se imalo. što-šta se nije imalo. Ali, narod je valjda pamtio i teža vremena, pa se deveralo duralo i guralo. Ne kaže se džaba u nas: “Ned'o Bog goreg”. I baš zato što je taj naš svijet svašta prodeverao za svog vakta, naši su stari razvili tehniku šparanja do neslućenih razmjera. Šparalo se, što bih se reklo, i što treba i što ne treba.
        - Neka, neka, samo ti to ostavi. Nikad se nezna kad’ ti šta može ustrebati“, govorila je moja majka Zilha…
        Čarape se nisu bacale kao danas, nego su se krpile: fino mati uzme sijalicu, na nju navuče čarapu i pokrpa poderano, pa vi to zemljaci onda nosite dok čarape ne ispuste dušu, a onda više ni krpljenje nije pomagalo. Kako čarape, tako i donji veš, košulje, pantalone… pa sve do cipela koje su se, kao i ostali veš i garderoba, prenosili sa starijih na mlađe, a bogme i rođaci pa i komšiluk se tu znao naći na ispomaganju. I sve se uzimalo makar za broj veće. Jer, raste se, pa da potraje i kada se noga i tijelo izduže.

 
Ovakve patike mnogima od nas bila
je samo pusta zelja

        U to doba nije u nas bilo farmerki, teksas jakni, pomodnih patika. Ma kakvi! To smo mi mlađi samo mogli sanjati, a tek rijetki nekim čudom i nabaviti. Stariji su nekako sa podozrenjem gledali na te “jeftine američke potrošačke propagandne trikove”. Mi mlađi smo sve kao lafo klimali glavom na to njihovo ideološko ispiranje mladih mozgova, a sve maštali da nam je kako nabaviti taj “američki potrošački otrov”. Tako će jednom Omer Bešić, čiji je otac vrlo rano emigrirao u SAD-e dobiti paket od njega, a u paketu će se naći i famozne farmerice i divan par dubokih, crnih patika, sa bijelim gumenim krugom i zvijezdom u sredini kruga, na zglobu, kakve vidim, ponovo su u modi danas među omladinom. Omer će te patike i farmerke, neznam iz kojih razloga, preteklo mu ili šta drugo, tek on će to prodati meni. Izmolim ja novac od mame, kupim robu i sam sebi postanem nekako veći i značajniji. Meni je posebno bilo lafovski ili, kako se to danas kaže kul, ljeti na Sani, a glavna je plaža tada bila u Mehmedagićima, prekoputa pilane i tik do igrališta našeg NK “Bratstvo”, kažem, posebno mi je bilo frajerski kupati se u tim farmericama. Pa se onda sunčaš; farmerke se na tebi suše, a ti se zemljače osjećaš kao kaubojčina Džon Vejn (John Wayne) koji je upravo na konju prešao Rio Grande. Ma milina.
        Nije bilo veš mašina niti frižidera. Pralo se na ruke i na rendu, a hrana se čuvala u špaizima. Što mračniji i hladniji špaiz to bolje. Neka domaćinstva su imali i trapove i u njima čuvali hranu, a neki su i samo proizvodili hranu: mlijeko, med, sušeno voće, pekmezi i džemovi…, uglavnom za sopstvene potrebe, a nešto se i prodavalo. Tako se krpilo i pokrivalo ono što se nije moglo priuštiti radeći od sedam do tri za ono tanke socijalističke plaćice, što je pokrivala frtalj mjeseca.
        A hrana, e hrana se posebno poštivala. Nije se bacalo i rasipalo kao ovo danas, kad se evo kuka nema se, a kontejneri puni ostataka hrane, “starog”, bačenog kruha… Hej, “stari kruh“. Pa to nije postojalo u to vrijeme. Kruh je kruh. Imati u kući kruha, značilo je ne biti gladan, a kada nisi gladan, e onda je sve lakše. Jeste bio je komunizam i službeno Boga nije bilo, ali pred svaki objed, majka bi proučila Bismilu, a završetak je bio uz obavezno ”Elhamdulilah”. Tako se i u nas najmlađih usađivao taj sakralni odnos poštovanja prema Božijoj nafaci.
        Sa komunizmom stigla je u Ključ i masovnija zidana stanbena izgradnja. Eraktiraju se prvi stanbeni blokovi, a dobiti stan u takvim zgradama bilo je kao danas na lutriji milionče. Samo što milionče, u teoriji, može dobiti svaklo ko igra, a ovo sa stanovima je bilo po ključu. Znalo se: ne može svako igrati u toj ligi. Samo partijski zaslužni, ideološki podobni i samo tzv. kadrovi, ljudi na koje je država i partija računala, pa bio to učitelj, inžinjer, sudac, ljekar…itd; a ako se probije i koji sitniji pripadnik radničke klase, pa i to je dobro za opću sliku “socijalizma sa ljudskim likom”, kako se Titov put u socijalizam počinje krajem šezdesetih nazivati na političkom Zapadu sa strane ljevičarske inteligencije...

 
Među prvim stanbenim zgradama u Ključu
su ove u ulici Safeta Filipovića
 
Stara fotografija zgrade u kojoj sam ja
nekad stanovao

        Nego, među prvim stanbenim zgradama u Ključu su podignute one tri preko puta sadašnjeg Doma kulture i tri zgrade kod mosta na Sani, a i jedne i druge su gradili ratni zarobljenici, Švabe kako je u narodu ostalo. Ove potonje tri zgrade, one kod mosta na Sani, sa vrlo konfornim stanovima, bile su namjenjene inženjerima koji su trebali raditi na konstrukciji hidrocentrale na Sani. Od toga se poslije iz meni nepoznatih razloga odustalo, a te su zgrade ostale do danas samo što su stanovi prekrajani, pa se od jednog konfornog, pravilo dva manja. Tako je tim stanovima umanjena vrijednost pa su postali dostupni i običnoj raji. Poslije je izgrađeno još tih stanbenih zgrada, a ja sam sa svojim stanovao u jednoj takvoj zgradi, blizu tada osmogodišnje škole u Ključu. Zgrada je imala dva ulaza sa po četiri stana. U svakom ulazu, na jednoj stani su bili dvosobni, a na drugoj jednosobni stanovi. Ispod, u prizemlju su bile nekakve kancelarije, poslije, a i danas trgovine i kafići. Moji su stanovali na prvom katu, a komšnica nam je bila prvoborac i draga žena Stana Vračar, koja je živjela sama. Iznad nje, mali jednosaban stan je imala porodica Ris, Mile, njegova supruga Mira i njihova kćerka Rada. Iznad našeg stana su opet stanovali stomatolog Miran Đapić i njegova supruga Jelena, jedna od mojih nastavnica. I sada, desiće se onaj veliki zemljotres, što je 1971. podobro uzdrmao Zapadnu Bosnu, a ponajviše Banja Luku. Kažu da miševi osjećaju podrhtavanje zemlje i prije nego to ljudi osjete i u pameti registriraju da tlo podrhtava. I zbilja, to jutro, otvorim ja vrata, pa da ću u kupatilo odnosno WC, ne bi li se da prostite razrahatio, kad ono na šolji, pacovčina izašla, pa glavinja ni tamo ni ovamo; prepanem se ja, dreknem, prepane se pacov pa naglavice nazad u klozetsku šolju. On u šolju, a ja neobavljena posla u bjeg nazad iz klozeta. Uto zatrese. Skontam ja, zemljotres, pa na izlasna vrata. Kako otvorih vrata i nađoh se u stubištu, tako preko puta ugledah komšinicu Stanu. I ona huda bila u klozetu kad’ ono zatrese, pa jadna u panici i ona neobavljena posla istrčala u hodnik; prikupila nekako veš i suknju, pa hodniku unezvjerena i povišenog glasa pita me i istovremeno sama sebi odgovara:
        - Šta je ovo Nihade!? Zemljotres!
        - Zemljotres, derem se i ja.
        U to se odozgo niz stepenice smandrllja komšinica Jelica, i ona samo “lagahno” obučena, kombinezon i ništa više, pa se i ona dere:
        - Je li ovo zemljotres ljudi!? Bježimo! Eto tako je to bilo sa mnom i mojim komšijama za čuvenog Banjalučkog zemljotresa. Poslije su se moji i komšije danima na tu temu šalili, a Jelica me je odmah sasma ozbiljno upozorila:
        - Nemoj da bi pričao okolo i u školi ono što si jutros video.

 
“Zahod” ili "ćenifa", iz poznatih razloga,
obavezno se pravila malo dalje od kuće

        I nisam. Ipak sam ja bio njen đak. Nego iz moguće više pouka ove zgode, izvlačim ovdje jednu: nakon upotrebe, spuštaj te ljudi poklopac na klozetskim šoljama; nikada se ne zna kada može ponovo nekome iz šolje izletiti pacov. A meni, a znam i mnogima, neka brate i trese, samo mi nemoj ogavnih pacova...
        Nego, kako i iz gornje poučne zgodice vidimo, sa zidanim stanbenim zgradama, u živote našeg svijeta ulazi i kućna ćenifa. Do tada se zahod pravio pored kuće, ako je već kanalizaciona mreža bila razvučena, a ako nije, onda i podalje kuće, negdje u bašči. Otuda “zahod”, jer ihaa, imalo se hodati, noga za nogom, pa dok se dođe. E, a sa kućnom ćenifom je znalo biti neočekivanih problema. Snaše, drugarice, a bogami i gospođe i ostali neuki svijet, navikao valjda u klozetske rupe “rukati” šta im pod ruku dođe; svašta se odlagalo u klozetske šolje: od glavice gnjila kupusa do novine sa kojom se da prostite “održavala” higijena. Međutim, kako je naš vispreni svijet brzo skontao toaletne prednosti kućne ćenife, tako su iz upotrebe izbačeni poljski zahodi i od tada na radost i zadovoljstvo sviju koji cijene rahatluk olakšanja u privatnosti sopstvenog stana odnosno kuće, nema u nas više gacanja po mraku, blatu i svakakvu vremenu i nevremenu ne bi li se došlo i rasteretilo na zadatom mjestu.

NASTAVLJA SE...
POGLEDAJTE NASLOVE U DESNOJ TABELI






Web koncept i grafička obrada:   Sulejman FILIPOVIĆ - CUNI


Free Counters


  PRVI DIO

  1. Uvodni dio

  2. Prva ljubav

  3. Huka luka Banjaluka

  4. Ko nabije taj dobije

  5. Srednjovjekovni
      kraljevski grad Ključ


  6. Ned'o Bog goreg

  7. Ljuljajuće šesdesete

  8. Mramor, kamen i
      željezo


  9. Ma ljudi, je li to
      moguće


  10. Profesorska posla

  DRUGI DIO

  11. Svodjenje računa

  12. Eksplozija mržnje

  13. Zločin protiv poezije

  14. Ko o čemu, kurve
        o poštenju