Kad dođe dijaspora nitko više u Ključu nije normalan. Svi se pretvaraju u krvožedne zvijeri u potrazi za lovinom. Nema ni zdravo ni merhaba, mi koji smo sića postajemo kolateralna šteta. Slušajte šta se desi u pet minuta.
      Odlučih taj dan da svratim u trgovinu da kupim nešto voća, djeca mi nisu vidjela bananu ihahaj, razgledam tako napolju i nema banana, zakoračim unutra, nisam ni ušao, a ono odmah, ko onaj majmun što zviždi sa vrata
      - Šta ste vi trebali?
      Kao da sam zalutao u kancelariju suda pa mi se čude otkud ja ovdje, šta sam trebao, ni zdravo, ni izvolite, ništa. Pređem preko ove uvrede neljubazne trgovke. Kontam da i nisam neka mušterija, najčešće kupujem kruh, cigare, čokoladu od marke, nikad ne pazarim više od pet maraka, mada uđem svaki dan. Ali eto izgleda danas nema bujruma za one što nisu iz dijaspore.

      - Gledam kakvog ima voća – rekoh.
      - Danas će doći još svježeg voća ako vas to uopšte interesuje – reče mi odvratno, podbočena za tezgom dok joj se drugarica do nje divila na gardu.
      - Jel ti to mene zajebavaš? – upitah i situacija se okrenu u moju korist.
      - Molim?
      - Rekoh, jel ti to mene zajebavaš?
      - Pa ništa ja sam samo kazala...
      - Da ti nisi gazdaricina kćerka?
      - Nisam.
      - Jesi li sigurna
      - Šuti...
      - Jer znam dobro (reče po imenu) gazdaricu i ona je raja, ali eto sad sam zbunjen da ovo možda nije tvoja radnja.
      - Nije
      - Kako se zoveš?
      - Nije važno.
      - Dobro gospođice Nije Važno, ovaj put ću zaobići ovu radnju a gazdarica će znati za ovo.
      Ona nema pojma da mora imati ime na kecelji, i jedva se suzdržah da joj ne kažem ako neće reći meni ime reći će policiji, jer novinari imaju pravo na sve informacije a pogotovo mušterije.

      Izadjoh do susjedne trgovine. Unutra radi gazdarica i uslužuje jednu našu hebu, heba izgleda ko heba, nema veze što je nakupovala pet cekera jer je upravo pristigla kući iz inostranstva. Stojim kulturno i čekam svoj red. Hebe trpa kusur u novčanik a gazdarica joj prošapta:
      - Imam srebra!
      - Ha...
      - Imam srebrnog nakita
      U tom uđe mladić, uze cekere i povika:
      - Ne treba njoj to.
      - A šta se to vas tiče treba li joj ili ne treba – reče trgovka.
      - Tiče me se jer je ona moja mama
      - Pa šta fali možda kupi tebi ogrlicu.
      - Ne treba meni, ja sam sebi iz Amerike donio sve što mi treba...
      Ova scena se odvija pred mojim kulturno mirnim očima. Trgovka pokušava uvaliti srebro ispod tezge uopšte se ne obazirući na mene. Nije je briga što ja vidim i što će vidjeti cijeli svijet, valja srebro uvaliti. Momak izvuče mater iz trgovine, sjedoše u auto i ode.
      - Šta ste vi trebali?
      - Kilu banana – jedva izgovorih od zaprepaštenja i opuca na vrata.
      Da sam znao radije bih išao u Afriku da ih naberem.